TheGarret

Otišao si, pre dva meseca, meni si čini kao da je od tad prošlo već 5 godina. Već dva meseca nisi sa mnom, ne možeš da zamisliš koliko me srce boli. Najgore je kad izgubiš nekog koga voliš, jer tada izgubiš volju za životom. Ljudi kažu da bol vremenom nestaje, ali to je najveća laž, bol je prisutan još uvek, bol je znak da si još uvek živ, ali naučiš da živiš sa tim bolom, pokušavaš da ga ugasiš u sebi, ali nije to kao cigareta, da ugašiš i sve zaboraviš, ne... Pitam se koliko ljudi je ostao u sećanju?  Ko te je sve zaboravio? Da li se neko seća tebe? Tvoj osmeha, zagrljaja, tvoj način maženja, tvoje reči, kako mirno i tiho šapućeš. Boli, još uvek, svaki dan bez tebe. Žalosno je, da su te ljudi zaboravili, ne znaju kome si značio, šta si uradio, i ko se pre svega bio, da si se pretvorio u prašinu koja je odletela daleko. 

Momories never die. 

Već kao mala, trebala sam da se suočim sa surovom realnošću. Iako sam znala kakav će mi život biti. Snovi su davno propali, kao da ih je kiša isprava, moje ciljeve je oduvao vetar, moje uspehe je spržilo sunce, a ostao je prazan hladni kutak u mome srcu. Nikad nisam bila od onih najlepših, iskreno, rođena sam bez talenta, ili imam talenat da sve uništim. Ponekad mi je žao, propalih prilika pisanja, ali nisam ja kriva, samo sam sebi uštedila tu bol. Kao što i znamo, skoro za sve postoji lek, ali ne postoji ništa protiv ranjene duše. Nekad sam mislila, da sve polazi vremenom, ali to je najveća laž, bol je još uvek tu, ali nekad moraš da gasiš taj bol u sebi. U životu moraš a računaš samo na sebe, jer niko drugi neće ti pomoći, pusti ih, nek ti se smeju, s vremenom na vreme će sve doći na svoje.